Aktivacija otvorenih celina, na način da im se dodeljuje određena namena ili identitet, ima povoljan efekat, kako na funkcionisanje i atraktivnost susedne arhitektonske strukture i njenog programa, tako i na oplemenjivanje celokupne urbanističke slike grada. Obostranim pozitivnim uticajem se dobija sinergija delovanja otvorenih i zatvorednih prostora i njihove programske strukture, ali i ostalih kvaliteta, gde se efekti proširuju i na socijalni, kulturni, perceptivni i doživljajni domen, uz prisutno nadograđivanje obe celine. Cilj rada je sagledavanje faktora koji utiču na formiranje određenih programa i ukazivanje na pozitivne efekte usklađivanja programa otvorenih i zatvorenih prostora, kroz promovisanje njihovog istovremenog promišljanja, planiranja i projektovanja, ali i kroz revitalizaciju postojećih prostora i njihovog postavljanja u skladni odnos.

Sakralni objekti kao mesta molitve u kojima čovek stupa u vezu sa transcedentnim, pored svoje osnovne namene često predstavljaju urbane repere, identitete dela grada u kome se nalaze, kao i mesta socijalizacije. Fenomen kompleksnosti verskih objekata i njihovog neposrednog okruženja ukazuje na neophodnost sinteznog razmišljanja, kako pri projektovanju samog sakralnog objekta, tako i prilikom planiranja arhitekture i slobodnog prostora koji ga okružuje. Na primerima novosadskih crkava različitih konfesija, ovaj rad će pokušati da analizira njihivu arhitektonsku i urbanističku integrisanost u postojeće tkivo grada, ali i da ukaže na problem koji se javlja usled nedostatka slojevitog promišljanja koje bi trebalo da prethodi izgradnji.