Sakralni objekti kao mesta molitve u kojima čovek stupa u vezu sa transcedentnim, pored svoje osnovne namene često predstavljaju urbane repere, identitete dela grada u kome se nalaze, kao i mesta socijalizacije. Fenomen kompleksnosti verskih objekata i njihovog neposrednog okruženja ukazuje na neophodnost sinteznog razmišljanja, kako pri projektovanju samog sakralnog objekta, tako i prilikom planiranja arhitekture i slobodnog prostora koji ga okružuje. Na primerima novosadskih crkava različitih konfesija, ovaj rad će pokušati da analizira njihivu arhitektonsku i urbanističku integrisanost u postojeće tkivo grada, ali i da ukaže na problem koji se javlja usled nedostatka slojevitog promišljanja koje bi trebalo da prethodi izgradnji.