Rad se bavi istraživanjem koncepata i primera savremenog subvencionisanog stanovanja, analizirajući sličnosti i razlike između modela stanovanja u svetu i u Srbiji. Savremena stambena politika zahteva nove načine i mehanizme korišćenja subvencionisanih stambenih jedinica iz čega je posledično usledila potreba da se razmotre inovativna rešenja u cilju redefinisanja postojećih koncepata i stvaranja adekvatne ponude za raznovrsne korisničke grupe. Model stanovanja se posmatra kao proces, politički mehanizam pomoću kojeg određena grupa populacije dolazi do vlasništva nad stanom, a koncepcija stambenog objekta se sagledava kao važan segment tog procesa, koji je direktno zavistan od samog modela. Razmatraju se faktori od neposrednog uticaja na projektovanje ovakvih objekata; postavlja se novi odnos prema potencijalnom korisniku i njegovim potrebama, finansijkim mogućnostima, socijalnom statusu i načinu korišćenja stanova. Ističe se da istraživanje i eksperiment u arhitektonskom projektovanju omogućavaju da se definišu novi stambeni koncepti, podstaknuti tehnološkim solucijama, održivim razvojem sa jedne i narastajućom svesti o problemima stanovanja sa druge strane.

U radu se analizira drvo kao i proizvodi na bazi drveta kao obnovljivi materijali koji pružaju mogućnost ponovne primene, recikliranja ili proizvodnje energije, uz minimum otpada. U građevinskom konstrukterstvu su najvažniji aspekti okoline: potrošnja materijala i energije za izradu konstrukcija, kao i emisija štetnih materija u okolinu tokom celog ciklusa izrade i trajanja. Obnova drveta ima nesumnjiv značaj u sistemu održivog razvoja, rastom kroz kretanje materije i energije. Drvo se lako razgrađuje u prirodi što je prednost kada je u pitanju upravljanje otpadom. Pepeo drveta može se koristiti za đubrenje zemljišta.Ovde se ističe i pozitivni efekat na globalno zagrevanje odnosno efekat staklene bašte na zemlji, smanjenjem nivoa CO2 rastom i obnovom drveta.

Sakralni objekti kao mesta molitve u kojima čovek stupa u vezu sa transcedentnim, pored svoje osnovne namene često predstavljaju urbane repere, identitete dela grada u kome se nalaze, kao i mesta socijalizacije. Fenomen kompleksnosti verskih objekata i njihovog neposrednog okruženja ukazuje na neophodnost sinteznog razmišljanja, kako pri projektovanju samog sakralnog objekta, tako i prilikom planiranja arhitekture i slobodnog prostora koji ga okružuje. Na primerima novosadskih crkava različitih konfesija, ovaj rad će pokušati da analizira njihivu arhitektonsku i urbanističku integrisanost u postojeće tkivo grada, ali i da ukaže na problem koji se javlja usled nedostatka slojevitog promišljanja koje bi trebalo da prethodi izgradnji.

Entazisz (grčki: εντε´ινειν / endazi / - napregnutost, pritisak) je naziv pojave povećanja poprečnog preseka stuba u antičkoj arhitekturi Grčke i Rima. Naime, izveden od prideva endazi postaje opšti naziv za sva odstupanja ili devijacije osnovnih geometrija i veličina kod stubova, stilobata, podnih površina i arhitrava antičkih hramova. Njegova primena, pojavni oblici, izražajnost i geometijska pravilnost bile su tehničke strane problema koje su ubrzo konsatovane. Veliki problem bilo je, zapravo, otkriti razloge zbog kojih je entazis nastao. Vremenom su se formirali različiti stavovi koji se lako mogu grupisati oko tri moguća motiva za nastanak entazisa.Teško je favorizovati bilo koju tezu i dati joj apsolutni primat.

U radu se razmatraju mogućnosti fleksibilne organizacije arhitektonskog prostora na prostornom nivou sprata stambene zgrade. Polazeći od specifičnih zahteva koje postavlja tržišno orijentisana izgradnja stanova, definišu se programske postavke, uslovi i načela fleksibilnosti, tako da se manji stanovi mogu spajati u veće, odnosno veći stanovi deliti na manje stambene jedinice. Prikaz projektantskog postupka vrši se na konkretnom primeru izvedenog objekta i idejnom rešenju stambenog naselja u Nišu. Dokazuje se da tema fleksibilne organizacije prostora stanovanja prevazilazi granice stana i može se primeniti na viši prostorni nivo sklopa stanova na tipskom spratu. U radu se predlažu konkretna rešenja koja vode ka složenoj strukturi stambenog sklopa gde više ne postoji „tipski sprat“ i gde se stanovi mogu prostirati na više nivoa. Na taj način se postiže višestruka fleksibilnost na različitim prostornim nivoima od prostora stana, preko sklopa stanova do zgrade kao celine.

Razvoj Interneta i informacionih tehnologija u velikoj meri omogućava nesmetan prelazak sa klasičnog tradicionalnog polaganja ispita i učenja po učionicama na učenje na daljinu i interaktivan način rada. Samim tim omogućen je jednostavan pristup i lakše praćanje predviđenom nastavnom sadržaju i edukacija studenata. U radu se predstavlja praktičan primer primene softverskog paketa za interaktivno učenje iz oblasti hidrotehničke melioracije.

Gradska sredina lišena je prirodnih formi te se u arhitekturi savremenog grada sreću tzv. homogena i agresivna vizuelna polja, koja stvaraju protivprirodnu vizuelnu sredinu. Cilj rada je upoznavanje sa principima videoekologije kroz primere objekata svetske i domaće arhitekture, komparacija i klasifikacija, sagledavanje određenih lokacija u Nišu i određivanje komfora ili diskomfora koja te vizuelne sredine ostavljaju na posmatrača.

U rаdu se proučаvаju i prikаzuju principi sаvremene primene geštаlt psihologije u procesu projektovаnjа аrhitektonske forme. Geštalt je oduvek zаokupljаo аrhitekte koji su ga zbog empirijske proverljivosti i prаktične upotrebljivosti njegovih zakona obilаto koristili u svojim projektimа. Upotrebа geštаltа u arhitekturi prevаshodno je vršenа u cilju formirаnjа adekvatne forme. U svojoj stogodišnjoj istoriji, teorijа je prošlа put od perida sveopšte prihvаćenosti u procesu stvaranja аrhitektonskih koncepаtа, pа sve do vremena kriticizmа, u kome je osporаvаnа zbog permаnennog pojednostаvljenjа forme. Iаko mnogi teoretičаri i аnаlitičаri dovode u pitаnje primenjljivost, i uopšte postojаnost geštаltа u sаvremenim аrhitektonskim ostvаrenjimа, vidno je dа u određenom reinterpretirаnom obliku geštаlt imа uticаjа i nа dаnаšnje stvаrаoce. Pojedini sаvremeni аutori, uprаvo zbog „izbegаvаnjа” svođenjа forme, pribegаvaju remodulаciji geštаltnih principа, pri tom oslаnjаjući se nа bаzične postulаte ove psihološke discipline. Uprаvo ovo stаnovište jeste i osnovni predmet istrаživаnjа tj. dа se pokаže nа koji nаčin se reinterpretirаju zakoni geštаltа u sаvremenoj arhitektonskoj praksi u procesu projektovanja forme. Takođe, istrаživаnjem njihove sаvremene interpretаcije ukazuje se na upotrebljivost i korisnost, kаo i nа svojevrstаn nаčin neophodnost primene geštаlta u arhitekturi, u cilju boljeg razumevanja fenomena forme.

Savremeni trendovi u arhitekturi u velikoj meri su posledica razvoja softvera i njihove direktne implementacije u proizvodnom procesu konstruktivnih elemenata u građevinarstvu. Istraživanje forme i strukture amorfnih arhitektonskih objekata podrazumeva, pored uobičajenih metoda, iterativni postupak - specifično ispitivanje međusobno zavisnih varijantnih rešenja kroz naizmeničnu primenu softvera za geometrijsko modelovanje i softvera za statičko-konstruktivnu analizu. Statičko - konstruktivna analiza se sprovodi pomoću softverskog paketa koji se bazira na metodi konačnih elemenata, pri čemu se uzimaju u obzir svi relevantni slučajevi opterećenja, od kojih se formiraju njihove realne kombinacije. Optimizacija konstrukcije se vrši u modulu za dimenzionisanje čeličnih elemenata iterativnim kontrolama napona i kontrolama stabilnosti pojedinačnih štapova, kao i globalne strukture.

Dvostruke fasade, jedno od najmodernijih dostignuća iz oblasti fasadnih konstrukcija, nastale su kao proizvod objedinjenih znanja iz više oblasti, ali i potrebe da se stvore optimalni uslovi unutar objekta uz minimalni utrošak energije za grejanje i hlađenje. Zbog poboljšanih izolacionih svojstava, dvostruka fasada približava objekte idealu energetski održivih. Ona nije u mogućnosti da proizvodi samostalno energiju koja je potrebna objektu, već se njeno delovanje ogleda u smanjenju energetskih gubitaka. Međutim, u kombinaciji sa drugim sistemima, dvostruka fasada daje mogućnost proizvodnje energije koju objekat troši.