U radu je kroz aktuelni problem prenaseljenosti planete i nedostatka prirodnih resursa ukazano na potrebu za pronalaženjem dugoročnog, održivog rešenja sa aspekta arhitekture, tj. stanovanja. U kontekstu problema savremenog grada, stvaranje veštačkih megastruktura gradova-ostrva jedan je od odgovora na njegov ubrzani rast. Cilj rada je da se na primeru metropolisaTokija i Tokijskog zaliva ilustruju moguće projektantske zamisli i rešenja, pokušaji i utopije u kontekstu održivog razvoja, tj. sveobuhvatnog korišćenja energije i prirodnih resursa. Naseljavanje vodenih površina, stvaranje gradova-ostrva, jedan je od načina rešavanja planetarnog problema urbane ekspanzije, a na nauci je da istraži i na ljudima da odluče hoće li to biti i naša izvesnost.

Ono što najviše čini jedan grad urbanom tvorevinom jesu javni prostori. Ulica, trg i parkovi, su ono što neko ko prvi put dolazi u grad, vidi, fotografiše, i ono što mu najviše ostane u sećanju. Zato se isti mogu nazvati glavnim elementima grada i ono što čini gradski prostor. Ulice postoje od kada postoji grad, njegov su najvažniji deo i jednom svojom stranom oslikavaju karakter grada kao što i sami stanovnici čine prostor jedinstvenim, svojim govorom, oblačenjem, ponašanjem i kulturom.

U prethodnom periodu u našoj zemlji je izveden veliki broj objekata, pri čemu se nije dovoljno vodilo računa o njihovoj toplotnoj zaštiti. Kako su danas na snazi mnogo zahtevniji standardi i propisi o zaštiti životne sredine i energetskoj efikasnosti objekata, sve se više pažnje poklanja primeni odgovarajućih tehničkih rešenja, koja mogu zadovoljiti osnovne principe održivog razvoja. Najvažniji principi održivog razvoja na osnovu kojih se formiraju rešenja su: dobijanje toplote kroz prikupljanje i skladištenje solarne energije, korišćenje pasivnog hlađenja i prirodne ventilacije tokom leta, maksimalno korišćenje prirodnog osvetljenja, redukcija gubitka toplote preko zidova i korišćenje sistema koji ne zagađuju životnu sredinu. Cilj rada je da se prikažu najefikasnija tehnička rešenja koja je moguće primeniti kod postojećih objekata, pri čemu će toplotno-energetske karakteristike zgrade biti zadovoljene u skladu sa savremenim propisima i standardima.

Aktivacija otvorenih celina, na način da im se dodeljuje određena namena ili identitet, ima povoljan efekat, kako na funkcionisanje i atraktivnost susedne arhitektonske strukture i njenog programa, tako i na oplemenjivanje celokupne urbanističke slike grada. Obostranim pozitivnim uticajem se dobija sinergija delovanja otvorenih i zatvorednih prostora i njihove programske strukture, ali i ostalih kvaliteta, gde se efekti proširuju i na socijalni, kulturni, perceptivni i doživljajni domen, uz prisutno nadograđivanje obe celine. Cilj rada je sagledavanje faktora koji utiču na formiranje određenih programa i ukazivanje na pozitivne efekte usklađivanja programa otvorenih i zatvorenih prostora, kroz promovisanje njihovog istovremenog promišljanja, planiranja i projektovanja, ali i kroz revitalizaciju postojećih prostora i njihovog postavljanja u skladni odnos.

U radu se daje kratak opis tehnoloških i organizacijskih modela, kao osnove za istraživanje i iznalaženje optimalnih rešenja za kvalitetnu realizaciju pojedinih gradjevinskih radova ili faza kao sistema, čime se postiže da je gradjenje putnih saobraćajnica racionalno, kvalitetno i u predvidjenim rokovima. Tehnološki i organizacioni modeli, kao složeni dinamički sistemi treba da poseduju preglednost i decidnost u pogledu broja elemenata, interaktivnih veza i konfiguracije strukturnih elemenata. Od njih se traži još da poseduju i visoki kvalitet oblikovanja baziran na analizi strukture primenjene u tehnici mrežnog planiranja, sa pefomansama koje pružaju brojne mogućnosti testiranja i simulacije. Pored toga tehnološki i organizacioni modeli u kombinaciji sa matematičkim modelima treba da omogućavaju brzo i kvalitetno iznalaženje optimalnih rešenja za izbor gradjevinske mehanizacije i načina za efikasnu realizaciju radova u saglasnosti sa ekonomskim i kriterijumima pouzdanosti funkcionisanja analiziranih elemenata gradjevinske proizvodnje.

Evropske Norme EN 1990: 2002 , ili takozvani nulti Evrokod, sadrži novi koncept proračuna nosećih konstrukcija koji pored graničnih stanja nosivosti i upotrebljivosti uvodi i proračun prema trajnosti konstrukcije, odnosno prema upotrebnom veku konstrukcije. U praksi se pokazalo da upotrebni vek konstrukcije mostova, bilo da je on tehnički, funkcionalni ili ekonomski, ima izraženi značaj kako u delu projektovanja tako i u delu eksploatacije i održavanja. Ovaj rad je posvećen analizi relevantnih parametara koji utiču i na trajnost i na metode održavanja mostova.

Sistem zelenih površina i strategija razvoja sistema zelenih površina dobijaju na važnosti usled nastojanja da se obezbede bezbedniji, čistiji, pristupačniji, zdraviji prostori i površine. Pažnja je posvećena analizi uticaja strateške politike razvoja zelenih površina na primerima Beograda i Plimuta. Problem strateškog razvoja zelenih površina Beograda je tema koju ovaj rad tretira na pragmatičan način kroz analizu i komparaciju strategije razvoja zelenih površina Beograda i Plimuta. U radu je prikazana potreba bližeg i detaljnijeg određivanja načina za unapređenje razvoja sistema zelenila Beograda na osnovu postojećih dokumenata koje definišu organi Velike Britanije, ali i na osnovu prethodnih iskustava. Takođe, dat je predlog smernica čijim se sprovođenjem može doći do uspešne strategije razvoja zelenih površina Beograda.

Nаrušаvаnje odnosа „čovek - prirodа“ u grаdskom okruženju postаvljа pitаnje održivog odnosa grаd - prirodа, trenutno veomа аktuelnog globаlnog problemа. Međutim, interesovаnje i zаbrinutost zа ovаj problem, kаo i pokušаji dа se nа njegа odgovori stаriji su od sаvremene inicijаtive održivosti i prisutni su još od kаdа je društvo postalo svesno činjenice dа je „industrijsko“ postаlo dominаntno obeležje civilizаcije. Rаd stаvljа аkcenаt nа istrаživаnje i аnаlizu teorijskih promišljаnjа, kаo i prostornih reаlizаcijа urbаnističkih idejа nаstаlih kаo odgovor nа ekološke probleme rаzvojа Beograda. Rаd zаstupа stаv dа je rаcionаlno delovаnje u sаdаšnjosti moguće ostvаriti sаmo kroz rаzumevаnje smislа pojаve, procesа ili stаnjа u istoriji grаdа, odnosno dа ozbiljnа istrаživаnjа o budućem rаzvoju traba dа se oslanjaju na iskustva istorijskih modela i teorijskih promišljanja, kao i na mogućnosti njihovog unapređenja primenom savremenih tehničko-tehnoloških dostignuća.

Temа rаdа usmerenа je nа procese percepcije i recepcije аrhitektonskog delа, sa ciljem ukazivanja na njihov značaj u krajnjem tumačenju arhitektonske poruke, kao namere dela. Prikazani su pojedini aspekti koji značajno determinišu ove procese, i uslovljavaju nivoe saznanja o nekom arhitektonskom delu. Kao prvi aspekt analiziran je značaj istorijskog diskursa u procesu percepcije arhitektonskog dela, koji nam inertno omogućuje osnovna saznanja o arhitektonskoj kompoziciji i njenim pojedinim elementima. Ovaj aspekt se posmatra kao opšte prisutan, jer sve što nam je u sadašnjosti poznato, produkt je iste ili slične interpretacije u prošlosti. Zatim, analizira se proces čulnog opažanja, koji upućuje na imanentne karakteristike percipiranog arhitektonskog dela. U ovom segmentu rada izdvaja se vizuelna percepcija, što je u kontekstu arhitektonskog stvaralaštva sasvim razumljivo i opravdano. Takođe, naglašava se i važnost sinteznog delovanja svih čula u opažajnom procesu, kako bi se dobio celovit doživljaj arhitektonskog dela. Nakon toga, proučava se intuitivno (umno) opažanje koje predstavlja svojevrsnu nadogradnju čulnih procesa opažanja i imanentnih svojstava dela. Treba naglasiti da se umno opažanje direktno dovodi u vezu sa saznajnim procesima, što mu daje dodatnu važnost u tumačenju arhitektonskog objekta. U završnom segmentu rada spoznajni proces se sublimira kroz aspekt percepcije celovite arhitektonske kompozicije u kontekstu okruženja, koji na specifičan način objedinjuje prethodno analizirane procese, čime postaje jedan od osnovnih preduslova za istinsko i adekvatno percipiranje i recipiranje arhitektonskog dela.